Ne udišem poglede. Okrenut sam strateški. Iz mog kofera liju kiše beležeći kaldrmu svačijeg života. Nemam reči bez dela, no vaši pogledi govore i previše. Pričaju o sputavanju. O zlu iz vaših utroba. O predelima skrivenih lepota. Sve to, no ipak ste nemi. Zastajete pred rezultatima sopstvenih nemira i brišete suze u maramicu stalnog neuspeha. Tražite izgovore kao deca, te padate još dublje. Bio sam u tim visinama. Klanjao se lažnim idolima i izgovarao molitve od kojih peku usne. Od istih se rađa nespokoj. Rađaju se mistična stvorenja. Ona jedu iznutra. Jedu voće i piju sokove vaših duša, živeći u predelima skrivenih lepota. Tamo vrše i nuždu. Ostavljaju haos, uveravajući vas da je to definicija lepote i mira. Ostavljaju vas zbunjene. Kao takvi pravi ste kandidat za začarani krug potpune i neizbežne propasti. Kad shvatite put kojim vas vode, ne ostaje vam ništa drugo, no da se kližete u blatu, s namerom da bežite, no osećaj srama i nemoći vas sprečavaju i vi gledate kako spremaju alat da vas pogube. Dobijate masku svinje i simbolika postaje jasnija kad otpočne klanje. Svu bol koju ste naneli, postaje vaša, sve vaše reči i dela, i ona dobra i zla, postaju zloupotrebljena od strane viših mračnih entiteta. Goste se vašim kricima i iznutricama. Postajete živeći horor najsablasnije i najodvratnije mašte čitavog univerzuma, sve dok ne postanete ništa. Tad se neizmerne muke pretvaraju u duševnu prazninu kosmičkih razmera i vi tu pokušavate pronaći mir, ali ubrzo shvatate da je i vaše mučno pogubljenje bilo pravo blaženstvo naspram ovoga. Ostaje samo kofer bez dna kojeg punite suzama bola i bezgraničnog nemira koji će tu biti zauvek da se širi kao sećanje duž kaldrme svih života.