Plamen polutana poludelo zjapi u naručju nade, polizanih snova;
Pregorele čari, poliranih vlasi, plodnost polupana, umor što se zove...
Leglo je vračeva požnjeto uz glasan kos i spleteni su konci nadobudnih lobanja.
Užareni brisevi jarećih nam podvojaka mirišu po baki dok svijaju gnezda.
Tako je blažen tok vremena i dela pod njim u datom ustrojstvu.
Nisam se libio trokrakih palčeva u gulašu javnog mnjenja.
Nisam posezao ni za čijim belim bubregom dok sam otac blaćenih polpeta.
Govorim sve jezike, širim glasove svih bića i nadam se ujedinjenju.
Frakture nekadašnjih mene sežu u beskraj i još toliko.
Piljim u oči ponora s kantarom na uzici.
Ne znam koliko mi treba i ne znam koliko mogu.
Kad dođem do kraja, eto mene opet, blistava je petlja neodustajanja...