Dnevnik malog brace - unos 2

14 avgust 2022.

Iz mračnog i potmulog, besmislom zaraženog, najskrovitijeg kutka prekaljene lobanje u strahu i nemiru i potpunoj zbunjenosti, um povraća izbledele tajne nečije davne i nemoguće prošlosti. To su flešbekovi. Te slike neslućenog greha i bluda i nezamislive propasti. Te tajne koje nikad nisu smele biti otkrivene, jer nisu za čovečanstvo. To su dela i prilike monstruma iz sene, tajno organizovanih. On nije hteo da ih mi doznamo, one su prošlost, a prošlost je iza nas i vrlo verovatno je prevelik zalogaj. Pandorina kutija, vatra Prometeja, strah i slast, napredak i propast. Sve za jednog nedostojnog istog. Sve iz Ničega i Ništa iz svega. Moramo se vratiti svome početku.

Rajski vrt. Prve slasti slobodnog izbora i greške prilikom odabira. Nije nešto što je svako mogao imati. Takav bi osetio zavist i ljubomoru, te valja pokvariti sve što se ne može imati. Uvek je tako lako pokvariti. Par sladunjavih rečenica i magija otkriva svoje čari. Hipnoza pre hipnoze, odluke proizašle iz misli koje nisu naše, a zapravo i nisu ničije. Veštak. Ništa više. Šta li samo lepo može nastati iz svega toga?

Opiljci srži još tumaraju grobljem nade i mole za pomoć! Čiju li, pitam se samo. Onaj koji želi slušati utihnuo je, jer ne slušamo ni same sebe. Ne poznajemo svoje srce. Zato ga naš predator poznaje. Ukus ponajviše. Samo i bespomoćno, toplo posluženo, tek izašlo iz ognja večitog sumpora, čeka na kraj svih muka, no to se ovde nikad ne dobija. Proporcionalno, a opet obrnuto jedinome koji poznaje milost, postajemo deo nečega većeg, ali veće su ovde upravo jedino muke. Promenljiva je spoznaja večnosti kroz spoznaju večitih muka. Prijateljstvo je inspiracija kratkog veka, kad je prijatelj obrok i kad je ljubav Sveti gral.

Nešto smo uzimali olako, a sad više nikad to nećemo imati. Davljenik bez kiseonika na samom kraju svog puta, prevrće sve što je ikad učinio i šta je mogao. U tom momentu shvata više, nego što je shvatio tokom celog svog života, ali je sada prekasno. Nemoć vrlo često rađa bes i ostajemo nesmireni u svojoj muci. Začarani krug razara i preostale atome bića u nama i od njegove dece ostaju tela čijim nagonima upravljaju monstrumi.

Posao motora je da vodi kroz život onoga koji njime upravlja. Naša su tela samo sredstvo za stizanje na cilj u ovoj nemilosrdnoj životnoj trci. Drugi se učesnici konstantno sudaraju s nama u želji da dođu do svog cilja i trude se da nas izbace sa staze. Desi se da se prevrnemo i tada može doći čak i do toga da ne možemo više učestvovati, jer moramo na opravku. Međutim, ako možemo nastaviti, naša je dužnost da nastavimo, jer ovaj sport je naš posao i plaćeni smo da guramo do cilja.

Ponekad se priupitamo: „Čime li smo to plaćeni i da li je vredno svega ovoga? Može li neko nagraditi svu tu muku?“ Odgovor traži svako od nas i taj odgovor daje smisao našem životu. Smisao može promeniti pravila, a pravila će odrediti naše ponašanje. Možda i ne moramo da se sudaramo i guramo. Možda možemo i da ga podržimo i poželimo sreću našem protivniku? Možda nije uvek najvažnija pobeda sve dok uspevamo da stignemo na cilj?

Ko će odrediti pravila našeg života i da li ćemo ga poslušati? Mora li za svakoga važiti isto? Ako se odlučim za neki korak koje će biti posledice učinjenog koraka? Sa svim ovim pitanjima da nas more, možemo li bez straha tumarati drumom koji nam je predviđen? Da li će odsustvo straha u nama možda predstavljati prvu malu, a opet veliku pobedu u našem takmičenju sa nama samima ili je možda strah u neku ruku i pozitivan i može nam pomoći?

Meni lično, strah predstavlja prepreku. On umanjuje ono ko sam ja i menja i izobličava moje originalno i dragoceno sopstvo. Zato pre svega otarasiti se straha. Strah je blato na mom vetrobranu, marama preko mojih očiju. Sužava mi vidik, remeti moje mišljenje. Ko sam ja ako nemam spoznaju i ko mogu postati ako vidim samo objekat svezan oko moje glave?

Postajem li svesniji sebe, ako sam zarobljen u sebi, ili od bola i muke ne stignem ni o sebi da razmišljam, nego samo životarim, kao da sam na autopilotu? Moj odgovor na većinu pitanja vezanih za strah je jedan jedini i već je izrečen. Zato dajem sve od sebe da živim bez straha, da gledam svet otvorenih očiju, da posmatram svaki list, svaku granu drveta koje se njiše na vetru, koje je nemoćno, a opet svemoćno. Stoji i ne ide nigde, a ipak se pomera. Ipak napreduje. Svaki dan je nova pobeda i svaki je dan nova radost.

Čovek zeleni od zavisti, a biljka od života. Koji li je naš put i koja je naša boja? Mi se krećemo i imamo mnogo veći izbor nego samo drvo. Šta raditi sa tim izborom? Ne učinimo li ništa, proćerdali smo najvredniju dragocenost u univerzumu, učinimo li pogrešnu stvar, opet smo je proćerdali. Možda samo treba da oslušnemo i dobićemo odgovor?

Imamo li zaista slobodan izbor, ako ćemo slušati nekoga i kako da znamo da taj kojeg slušamo želi da nas izvede na pravi put? Treba da koristimo svoje srce dok slušamo i ono će nas uputiti na onog kojeg treba slušati. Opet, gde je tu izbor? Izbor je u načinu i odabiru sredstava kojima ćemo se služiti pri putovanju do cilja. Bezbroj je načina kako nešto možemo učiniti i u tome leži naš izbor. To je samo moje mišljenje i nemojte me slušati, jer ja nisam onaj kojeg treba slušati.

Veliki braca mi je ispričao priču o poglavici Kamen koji pada i ta mi je priča otvorila oči za mnoge stvari. Sada, kada vidim nešto što ranije nisam video, sa sigurnošću mogu reći da konačno gazim prve korake koji vode pravim putem. Taj put će biti moj put, jer moji će koraci ostati na njemu i svaki će korak biti po jedna zapisana lekcija na mom životnom putu i ja ću svaku tu lekciju pamtiti kroz čitavu večnost, dokle se god moj život bude protezao.

Era trenera

Predalek san
I prozračne oči
Kamen nam meden
I hladno ustrojstvo

Kramp srama
Navodno u podrumu

Polen pasa
Kroz lavež
I prste

Pitaju zašto
Pominjem
Orkestar

Prevelik teret
Za moje usne
No premalen
Za najmanju
Dušu

On krije tajnu
Kako leteti

Kako sakriti
Pogled

Večerao sam
Ljude i
Gostio se
Posteći

Stare reči
Sam prodao
S dušekom
I sad počinje
Nova era

On me zove
Siše moje uvojke

Koliko je samo
Prelep
Spomen-papir

Zuji u
Pregradi
Dimnog suvenira

Kikoće se
Nizbrdo

Ja perem
Sve što
Je prljavo
I ne
Osvrćem
Se na
Tanane vriske

Njegov kofer
Ne liči
Na njegovu
Dušu

Prazan je
I benigdan

Kako samo
Sme da
Se oglasi

Da poželi
Dinamičnu
Noć
Svetleću tajnu
Rajskih vrtova

Porfire
Na usnama
I fenjer
Nad očima

Svi slušaju
Moje organe

Dive se
Mojoj jetri

Neki čuju
I levi
Bubreg

Neki srednje uvo

Ja znam
Samo za
Intimne delove

Njima pridajem
Sav značaj

Znojim se
Dok posmatram

Talasi urnebesa
Mi nose
Kosu

Sapliću se
O obrve

Mole za
Oproštaj

Tako su
Slatki dok
Pominju
Propast

Njihov gospodar
Leži umoran

Plete džemper
I gleda u kafu

Prenosim

Divni dani
Divna i nedelja

Hladan mesec
I prevruća godina

Moja žena
Je crvene boje

Oglašava uzbunu
I moli se
Nepoznatom

Predalek san
I prozračne oči

Kamen nam meden
I hladno ustrojstvo...

Dnevnik malog brace - unos 1

14 januar 2033

Veliki braca počinje da me plaši. Njegove priče za laku noć su vrlo mračne i misteriozne. Ne znam odakle mu sve to. Sinoć mi je pričao o poglavici Kamen koji pada i njegovoj želji da postane besmrtan. Radi se o vrlo okrutnom čoveku koji ne bira sredstva da dođe do cilja. Imao je vrlo bezbrižno detinjstvo i bio je okružen ljubavlju gde god da krene.

Njegov je otac važio za vrlo plemenitog čoveka koji je bezrezervno pomagao svim ljudima. Bio je to šaman i poglavica po imenu Uči lošu magiju. On je verovao da moć ljudi dolazi od Velikih predaka i da je neophodno klanjati im se kako bismo stekli njihovu moć. Zato je najveći deo svog vremena provodio u molitvama pred statuom Retke zveri i prinosio žrtve dece ljudi kojima je pomagao. Ljudi su to rado prihvatali, jer mala je cena izgubiti dete naspram benefita koje je šaman donosio svom narodu. Na kraju krajeva, velika je to čast biti žrtva prineta Retkoj zveri.

Praksa šamana Uči lošu magiju je prenošena dalje, ne samo među elitom plemena, nego i šire, u tajnosti, učeni su poglavari svih plemena širom sveta. Ne može se opisati ushićenost ovih moćnika, kada su spoznali potencijal i uvideli sve moguće načine primene ove prakse. Moć kvari ljude, a posebno ove. Kako su godine odmicale, Kamen koji pada je rastao i, zajedno sa svojim kolegama, razvijao metode pomaganja ljudima. Gde postoji tolika želja, postoji i način, rađa se kreativnost neslućenih razmera, kuju se detaljni planovi, lukavo razrađeni, vrlo teški za prepoznati među običnim članovima plemena, koji samo gledaju svoj život, trude se da steknu koliko im je neophodno i ne žele nikome zlo. Kao takvi, dobri i naivni, oni ni ne mogu naslutiti veličinu istinskog Zla.

No, da se vratimo na Kamen koji pada. Rečeno je da su godine prošle, te je Kamen koji pada veoma napredovao. Odlučeno je da će zameniti svog oca, Uči lošu magiju, kao novi šaman i poglavica. To je bio veoma radostan momenat za njega, pa je odlučio da proslavi. Poslao je pozivnice svim članovima plemena osim jednom čoveku po imenu Retard koji sumnja. Taj je čovek celog svog života živeo nekako otuđen od plemena, takoreći u ćošku, samo posmatrajući, jer ništa mu drugo nije bilo dozvoljeno, pošto su ga svi terali i izrugivali. Iz tog je razloga veoma jasno zašto neko tako ugledan kao Kamen koji pada nije mogao da pozove autsajdera poput Retarda koji sumnja na svoju proslavu. No, ipak imao je druge planove za njega, odnosno pronašao mu je svrhu.

Poglavica je odlučio da plemenu pruži poslednje veliko ismevanje Retarda koji sumnja pre nego što ih sve žrtvuje. „Retka zver će biti srećna. Steći ću ogromnu moć“. Naredio je slugama da zarobe Retarda koji sumnja dok on priprema veselje. Trljao je dlanove od zadovoljstva maštajući o scenama koje su mu padale na um dok je razmišljao o prinošenju žrtava. Spremio je mnogo pića, hrane i raznih drangulija koje bi razveselile pleme. „To je život, pomisliće. Malo raskoši i svi će oslepeti kao nikad do sada“.

„Šefe“, prekidaju ga njegove verne sluge, „Nismo pronašli Retarda. On je pobegao“. Kamen koji pada je bio besan, no kad je malo razmislio, shvatio je da jedna budala manje na žrtvovanju ne znači ništa, ipak mu preostaje ostatak plemena. Uputio je ljutiti pogled svojim slugama, a zatim se osmehnuo. Sluge su ostale zbunjene, no tenzija je pala i vratili su se u normalu. „Sve je spremno, dođite sa mnom na proslavu“.

„Toliko ljudi i svi su srećni, jer ne znaju šta se sprema. Realnost je vrlo subjektivna, sve što je potrebno su dezinformacije i uveriš čoveka u paklu da živi na livadi prepunoj cveća“. „Dame i gospodo“, započinje poglavica, „Okupili smo se danas ovde da proslavimo moj dolazak na ovu važnu funkciju“. Svi tapšu bezumno svom silinom kao da im od toga život zavisi. „Kao što znate, ja sam se veoma trudio da učinim sve što je u najboljem interesu ovog plemena. Moj život je posvećen vama“. „Kako lažem, jedva čekam da ih uverim u suprotno kad pređem sa reči na dela i vidim njihove reakcije. To će biti neprocenjivo“. Poglavica nije bio u stanju da sakrije svoje zadovoljstvo i truo se osmeh rastezao od uveta do uveta, jer ogromno zadovoljstvo leži u činjenju zla.

Proslava je trajala i svi su bili pijani i veseli. „Bog na zemlji“, govorili su članovi plemena. „Tako smo blagoslovljeni što ga imamo“. „Nema nikog ravnog našem poglavici“. Isti se cerio sve više i više sve dok nije uzviknuo: „Konopci!“ Sluge su se odazvale na ovu komandu i presekle su konopce koji su držali ogroman kavez u vazduhu iznad podijuma gde je pleme plesalo. Kavez se sručio i svi su ostali zarobljeni unutra. „Šta ovo znači“, progovorio je neko u polupijanom stanju. „Znači da vas mnogo volim. Volim vas toliko da ću vas sve žrtvovati. Retka zver divlja od same pomisli da će se gostiti nad svima vama. Radujte se, to je velika čast“.

Oči malog brace se sklapaju. On tone u san. "To je to", kaže veliki braca, "Još samo par pričica i ti ćeš braco moj kao i ja videti mnoge stvari, bitno je samo da gledaš širom zatvorenih očiju".

Kraj knjige

Poleđina pluta

Paletama plovi

Sumeranskog puta

Pomereni snovi

Plamena mu kruta

Po leđima novim

Pošast doskakuta

Porfire da moliš

Predaj se i pati

Pomen već ti daju

Pokaži i vrati

Plati za spoznaju

Pravi se i pravi

Poj ti pa i graju

Sumeranskog ognja

Priče da pričaju

Kruna zveri

Gospodar laži nastanjuje duše, prazne i tuđe, trajno razorene. Polet nenakanjen, pomen za papirom, predati tajno i mučeni javno.

Predah uz priznanje,
Paleta predanja:
Hladan polet,
Nadnaravne flote.
Pokošen, a netaknut.

Šta nam ravan,
Putovanje prizme,
Penzioner u separeu
I brige na čiviluku?

Pohod za ukusima
I reljef detinjstva:

Strašan pucanj
Iz trezvene glave;

Strašan pucanj
I lopta od sira.

Tako šuplja,
No lažima puna.

Tu nesvesni
Trajno nastanjeni.

Pohod predaka
I javno priznanje…

Brežuljaka pamet,
Strašno zakrivljenje,
Bog pokošen
I krst ustajao.

Ponet predmet,
Deljeno saznanje;
Polivan predano
I predajem znanje!

Valjaj se u varci,
Kamen pod papirom,
O predelu glasni
Izjedene jave!

Oči zatvorene,
Bića u lancima!
Brežuljaka veza:
Podelimo znanje!