Večeras ne trebam dodatan jastuk pod vratom. Magično je pristigla koverta sa počiniocem mog ubistva. Nemate pojma kakvo je to olakšanje. Sada znam čijeg noža su moja leđa bila kurva. Ta scena nimalo nije prijatna. Počeću sa detaljima. Mislio sam da uživam u poslednjem sunčanom danu, te već davne, kako se kroz maglu sećam, neke od tmurnih dve hiljade plus godina. Ne bih precizirao sa tačnom godinom, mogu mi se vratiti flešbekovi. Sav pun vedrine i pozitivnih misli, osetio sam kako opuštenost lagano izmiče mojim slepim tačkama i nastupa period dugoročnog, oštrog i neprevaziđenog bola. Bez imalo pažnje, počinitelj je zario sredstvo za mučenje naivnih leđa tačno između dva prljšena u predele neuke mi kičme. Nagla promena senzacija je izbrisala sva divna sećanja u trenutku. Otrov mržnje se penjao uz kičmu i polako me načinio snežnim kraljem. Odsustvo drugih emocija, sem mržnje i prezira, rađalo je stalaktite u svim oblastima nekada mile duše. Sprava je nastavila da se rotira u smeru kazaljke na satu dogod je počinitelj smatrao da je to potrebno. A to je bilo vrlo dugo. Čak i za njega. Kada su i nasilnik i žrtva već dovoljno bili izmučeni, shvatio je da je vreme da polako izvuče alatku u znak saosećanja za pretrpljeni bol. Kao da sam osetio zahvalnost. To je veoma čudno. Danas, kada držim kovertu u rukama osećam se skroz drugačije dok procenjujem nastalu štetu. Skoro da se i ne sećam ko sam nekada bio, no ipak mogu uočiti svaki delić štete u svakom kutku duše. Uzeto mi je nešto za šta verujem da neću moći vratiti. Računam na Božiju pomoć kao jedinu. Molitve kreću svaki put kada se osvrnem na kilometarske glečere svog srca i pomislim na ledene, duboke i nepregledne okeane gde vladaju prezir i mržnja. Svako ko se tu nađe, pretvara se u kocku leda u deliću sekunde, dok bes zbog bespomoćnosti i neprevaziđene mržnje u meni neprestano raste. Još samo divote po kojeg paralelnog univerzuma mogu iznedriti koju snežnu pahulju iz mog oka i to uvek samo jednog. Molite se za moj spas.