Otiču mi kalemi u želji da vas dosegnem, mlade, slatke, pernate ovce. Iz očiju vam viri nesporazum i sikćete, dok ego maljem probija vašu nutrinu. Stidim se da vam pomognem, jer ste se zakleli na zaborav i zenice vam cvile od svilenkastih okova u predelima vijugavih stanica nekadašnjeg razuma.
Sporim da bi dleto pomoglo, jer neko vas je već izvajao pre mene. Od tvrdog ste materijala, krunite se uz vrisak dok promene stišću vaša uzavrela tela.
Merim razum brojem poljubaca u kipuće lobanje i straši me dan kad su izvodili predstavu. Liče na moje snove i ne boje se da sve čedno libe uzdaha prvog prolećnog jutra. Iz uzdaha cvile ogavni pauci nikad spremniji da ih se gazi do potpune homogenosti, jer to je krajnji rezultat svake tiranije. Predlog je da se stišću jedni uz druge dok okovi stidne ambalaže ne uokvire svaki segment prethodno besciljnog lutanja.
Sada ste i tu ste, bojte se čupavih gremlina u vašim alveolama, što teže da šalju upute za duge bolne cevi vaše sudbine i smeju se kad uspeju u tome.
Zarad snega u vašim srcima, molim za ispomoć u spašavanju sebe samih. Okrenite oči tamo gde još niste pogledali od kad su vas rodili i ne slušajte ljupke reči oholih namernika čiji osmesi siluju vaša svetlosna tela. Trudim se da istisnem svaki krik u javnost dok jedu i poslednji komad mesa našeg razuma i nasilnički miluju sve kutke naših bitnina.
Talas gine za česticu tekućih navika, jer reči koje trube o poslednjim vremenima ne odzvanjaju dovoljno. Znam da ću vas čekati i prigrliti vašu tugu u bespuću srama od pogrešnih odabira, jer tanki su slojevi egoizma u životinje što je pogledala sebe.
Molim se i čekam vas...