14 avgust 2022.
Iz
mračnog i potmulog, besmislom zaraženog, najskrovitijeg kutka
prekaljene lobanje u strahu i nemiru i potpunoj zbunjenosti, um
povraća izbledele tajne nečije davne i nemoguće prošlosti. To su
flešbekovi. Te slike neslućenog greha i bluda i nezamislive
propasti. Te tajne koje nikad nisu smele biti otkrivene, jer nisu za
čovečanstvo. To su dela i prilike monstruma iz sene, tajno
organizovanih. On nije hteo da ih mi doznamo, one su prošlost, a
prošlost je iza nas i vrlo verovatno je prevelik zalogaj. Pandorina
kutija, vatra Prometeja, strah i slast, napredak i propast. Sve za
jednog nedostojnog istog. Sve iz Ničega i Ništa iz svega. Moramo se
vratiti svome početku.
Rajski
vrt. Prve slasti slobodnog izbora i greške prilikom odabira. Nije
nešto što je svako mogao imati. Takav bi osetio zavist i ljubomoru,
te valja pokvariti sve što se ne može imati. Uvek je tako lako
pokvariti. Par sladunjavih rečenica i magija otkriva svoje čari.
Hipnoza pre hipnoze, odluke proizašle iz misli koje nisu naše, a
zapravo i nisu ničije. Veštak. Ništa više. Šta li samo lepo može
nastati iz svega toga?
Opiljci
srži još tumaraju grobljem nade i mole za pomoć! Čiju li, pitam
se samo. Onaj koji želi slušati utihnuo je, jer ne slušamo ni same
sebe. Ne poznajemo svoje srce. Zato ga naš predator poznaje. Ukus
ponajviše. Samo i bespomoćno, toplo posluženo, tek izašlo iz
ognja večitog sumpora, čeka na kraj svih muka, no to se ovde nikad
ne dobija. Proporcionalno, a opet obrnuto jedinome koji poznaje
milost, postajemo deo nečega većeg, ali veće su ovde upravo jedino
muke. Promenljiva je spoznaja večnosti kroz spoznaju večitih muka.
Prijateljstvo je inspiracija kratkog veka, kad je prijatelj obrok i
kad je ljubav Sveti gral.
Nešto
smo uzimali olako, a sad više nikad to nećemo imati. Davljenik bez
kiseonika na samom kraju svog puta, prevrće sve što je ikad učinio
i šta je mogao. U tom momentu shvata više, nego što je shvatio
tokom celog svog života, ali je sada prekasno. Nemoć vrlo često
rađa bes i ostajemo nesmireni u svojoj muci. Začarani krug razara i
preostale atome bića u nama i od njegove dece ostaju tela čijim
nagonima upravljaju monstrumi.
Posao
motora je da vodi kroz život onoga koji njime upravlja. Naša su
tela samo sredstvo za stizanje na cilj u ovoj nemilosrdnoj životnoj
trci. Drugi se učesnici konstantno sudaraju s nama u želji da dođu
do svog cilja i trude se da nas izbace sa staze. Desi se da se
prevrnemo i tada može doći čak i do toga da ne možemo više
učestvovati, jer moramo na opravku. Međutim, ako možemo nastaviti,
naša je dužnost da nastavimo, jer ovaj sport je naš posao i
plaćeni smo da guramo do cilja.
Ponekad
se priupitamo: „Čime li smo to plaćeni i da li je vredno svega
ovoga? Može li neko nagraditi svu tu muku?“ Odgovor traži svako
od nas i taj odgovor daje smisao našem životu. Smisao može
promeniti pravila, a pravila će odrediti naše ponašanje. Možda i
ne moramo da se sudaramo i guramo. Možda možemo i da ga podržimo i
poželimo sreću našem protivniku? Možda nije uvek najvažnija
pobeda sve dok uspevamo da stignemo na cilj?
Ko
će odrediti pravila našeg života i da li ćemo ga poslušati? Mora
li za svakoga važiti isto? Ako se odlučim za neki korak koje će
biti posledice učinjenog koraka? Sa svim ovim pitanjima da nas more,
možemo li bez straha tumarati drumom koji nam je predviđen? Da li
će odsustvo straha u nama možda predstavljati prvu malu, a opet
veliku pobedu u našem takmičenju sa nama samima ili je možda strah
u neku ruku i pozitivan i može nam pomoći?
Meni
lično, strah predstavlja prepreku. On umanjuje ono ko sam ja i menja
i izobličava moje originalno i dragoceno sopstvo. Zato pre svega
otarasiti se straha. Strah je blato na mom vetrobranu, marama preko
mojih očiju. Sužava mi vidik, remeti moje mišljenje. Ko sam ja ako
nemam spoznaju i ko mogu postati ako vidim samo objekat svezan oko
moje glave?
Postajem
li svesniji sebe, ako sam zarobljen u sebi, ili od bola i muke ne
stignem ni o sebi da razmišljam, nego samo životarim, kao da sam na
autopilotu? Moj odgovor na većinu pitanja vezanih za strah je jedan
jedini i već je izrečen. Zato dajem sve od sebe da živim bez
straha, da gledam svet otvorenih očiju, da posmatram svaki list,
svaku granu drveta koje se njiše na vetru, koje je nemoćno, a opet
svemoćno. Stoji i ne ide nigde, a ipak se pomera. Ipak napreduje.
Svaki dan je nova pobeda i svaki je dan nova radost.
Čovek
zeleni od zavisti, a biljka od života. Koji li je naš put i koja je
naša boja? Mi se krećemo i imamo mnogo veći izbor nego samo drvo.
Šta raditi sa tim izborom? Ne učinimo li ništa, proćerdali smo
najvredniju dragocenost u univerzumu, učinimo li pogrešnu stvar,
opet smo je proćerdali. Možda samo treba da oslušnemo i dobićemo
odgovor?
Imamo
li zaista slobodan izbor, ako ćemo slušati nekoga i kako da znamo
da taj kojeg slušamo želi da nas izvede na pravi put? Treba da
koristimo svoje srce dok slušamo i ono će nas uputiti na onog kojeg
treba slušati. Opet, gde je tu izbor? Izbor je u načinu i odabiru
sredstava kojima ćemo se služiti pri putovanju do cilja. Bezbroj je
načina kako nešto možemo učiniti i u tome leži naš izbor. To je
samo moje mišljenje i nemojte me slušati, jer ja nisam onaj kojeg
treba slušati.
Veliki
braca mi je ispričao priču o poglavici Kamen koji pada i ta mi je
priča otvorila oči za mnoge stvari. Sada, kada vidim nešto što
ranije nisam video, sa sigurnošću mogu reći da konačno
gazim prve korake koji vode pravim putem. Taj put će biti moj put,
jer moji će koraci ostati na njemu i svaki će korak biti po jedna
zapisana lekcija na mom životnom putu i ja ću svaku tu lekciju
pamtiti kroz čitavu večnost, dokle se god moj život bude protezao.